Ja sam Marina
Dete Pomoravlja, rodjena 1989. godine u Ivankovcu, malom selu velikog istorijskog značaja, gde su se priče prenosile sporije od vetra, a godišnja doba mirisala drugačije nego danas.
Odrastala sam medju životinjama, visokim šumama i nepreglednim poljima, u svetu gde se dan merio izlaskom sunca, a glad rešavala toplim hlebom i rukama umrljanim brašnom.
Potom me je život, kao i mnoge od nas, odveo put grada. Tek mnogo godina kasnije, sa svojim partnerom, mir sam pronašla na severu Banata, tamo gde su jutra tiša, a nebo dovoljno veliko da čovek ponovo čuje sebe.
Usput me je život naučio svačemu. Zaljubila sam se u fotografiju, u strpljivost, u bezbrižnost bašte i luksuz tihih dana koji ne žure nikuda. A kuhinji sam se, čini mi se, oduvek vraćala.
Mater me je još kao dete učila svakakvim djakonijama, uz svoju čuvenu rečenicu:
„Gledaj, trebaće ti.“
I trebalo mi je.
I još mi treba.
Danas je kuhinja moje malo svetilište, mesto gde mesim, kuvam, fotografišem i volim. Mesto gde nastaju obroci u koje su utkani sreća, tuga, briga i čežnja. Obroci koji okupljaju ljude oko stola i ostaju da žive dugo nakon poslednjeg zalogaja.
Verujem da postoje priče koje ne počinju rečima, već mirisima. Da postoje mesta na kojima vreme sporije prolazi i gde sva čula ponovo ožive.
U tom tihom prostoru svakodnevice nastaju i ove fotografije, mali pokušaji da se sačuvaju trenuci koji bi inače nestali u pari jutarnje kafe ili mirisu tek pečene pite.
Jer verujem u jednu staru i jednostavnu istinu:
gh
Hrana igra veliku ulogu u mom životu i zato nije samo nešto što napuni stomak i drži sitost.
gh
Zašto Countess of Ivankovac?
Reč Countess za mene predstavlja mnogo više od aristokratije. Ona simbolizuje dostojanstvo, ženstvenost, eleganciju, negovanje lepote, poštovanje tradicije i sposobnost da se u svakodnevnim stvarima pronadje posebna čar. To je podsetnik da prava otmenost ne dolazi iz titule, već iz načina na koji živimo, stvaramo i odnosimo se prema ljudima.
Ivankovac nosi priču o mojim korenima. Podseća me da identitet gradimo na nasledju, uspomenama, porodici, prirodi i mestima koja nas oblikuju. Bez korena nema ni autentičnosti.
Spoj ta dva pojma postao je ime pod kojim delim svoj svet recepte, baštu, stare običaje, istorijske priče, putovanja, stvaralaštvo i male rituale koji svakodnevicu čine lepšom.